петак, 18. август 2017.

ДЕЛОС – ОСТРВО СВЕТЛОСТИ И ХАРМОНИЈЕ

Na starogrčkom jeziku, delos znači osvetljen ili donosilac svetlosti. Delos, ostrvo svetlosti, prema legendi se pojavilo na površini mora kako bi boginja Leta na njemu našla skrovište u kome će roditi Zevsovu decu Apolona i Artemidu, krijući se od ljubomorne Here. 


Ostrvo je kao svetilište jedno vreme bilo vrlo važno, dobro naseljeno i bogato. Kasnije je razrušeno i opljačkano a sa pojavom hrišćanstva palo je u zaborav, sve do 1873. godine kada su francuski arheolozi počeli iskopavanja. Od 1990. godine pod zaštitom je Uneska.


Ovo malo ostrvo (samo pet kilometara dugačko i nešto više od kilometra široko) iz arhipelaga Kiklada, uprkos svojoj fizičkoj dimenziji, za antičku Grčku dugo je predstavljalo jedno od najvažnijih svetilišta. Smešteno u srcu Egejskog mora i zauzimajući centralnu poziciju među kikladskim ostrvima, koja čine krug oko njega, navelo je Kalimaha iz 3. veka pre nove ere da ga nazove „srce svih ostrva“. Utvrđeno je da je oko 90. godine pre nove ere imalo oko 30 hiljada stanovnika. Imena sa nadgrobnih spomenika i drevnih grobova potvrđuju da je većina stanovništva bila iz Atine ili Rima, ali da je stovremeno Delos bio popularan u čitavom Mediteranu, te su se tu doseljavali i olazili ljudi iz zapadne Grčke i Makedonije, iz Italije, sa Peloponeza, iz Trakije iz Male Azije, sa Kipra, Krita, ali i udaljenijih mesta – Kapadokije, Sirije, Fenikije, Palestine, Libije, Egipta.




U ta davna vremena, svi ovi ljudi, uprkos razlikama, uspevali su da na Delosu održe jedno miroljubivo društvo. Govorili su i pisali grčki, prihvatili su grčki način življenja, gradili su grčke hramove u kojima su sasvim slobodno mogli da poštuju ona božanstva koja su obožavali u svojim domovinama. Ostrvljani su se udruživali u radu i uživali u zajedničkom životu, deca su se igrala i školovala zajedno, u istoj školi.
Stari Grci, potpuno suprotno bilo kojoj monoteističkoj religiji, uvek su bili spremni da prihvate da su i neka božanstva drugih naroda zaista božanstva, često verujući da se radi o istim bogovima u koje su i oni verovali samo da nose druga imena. Tako je i Apolon, iako je njegov kult bio duboko usađen na ostrvu, vremeno počeo da svoje rodno mesto deli sa Izidom, Sarapisom, Anubisom, sa Bogom Izraela, arapskim božanstvima, bogovima Feničana i Rimljana. Ovo ostrvce je, dakle, jedno od prvih mesta u Mediteranu u kome su ljudi živeli harmonično.
Arheološki muzej Delosa ima mnogo toga da pokaže i danas je jedan od najpoznatijih u Grčkoj. Poseduje značajnu zbirku nadgrobnih spomenika i statua iz perioda od 7. do 1. veka p.n.e. kao i veoma dobru zbirku grnčarije još iz 25. veka p.n.e. Apolonova figura, vrlo značajan reljef koji prikazuje mikenskog vojnika, statua Kurosa, čuvene statue lavova, bronzana maska Dionisa, šest prostorija punih figura koje su pronađeni na ostrvu, nakit, mozaici, svakodnevni predmeti…  Sve ovo prikazuje samo deo svetlosti i slave koju je ovo ostrvo posedovalo u antičkom svetu, u kome su se preplitali mitovi i istorija, moćna božanstva i običan svet, filozofija i priroda. Čitavo ostrvo može se danas posmatrati kao muzej, svaka stopa ovog brdovitog terana mogla bi da nam opiše vekove koji su stvarali Evropu. Tu istu koja sada na Grčku gleda kao na starog, obudovelog dužnika, kockara i rasipnika koji bi trebalo sve da stavi na doboš i da rasproda. A ako se samo zamislimo, shvatićemo da Delos, onaj ko donosi svetlost, osvetljava i danas put Evropi, možda običan makadam, ali koji je utaban vekovima.
S. Spasić

 Leta je u pratnji copora vukova dosla sa dalekog severa iz Hiperboreje u Eladu gde se na ostrvu Delos porodila, rodivsi Apolona i Artemidu ,te je od tada Delos sveto mesto helena i hiperborejaca ,aria .
Mudra i voljena apolonova prorocica iz Delfa , Pitija ,zapovedila je, da se na svetom ostrvu Delos ne sme roditi niti umreti , te bi se porodilje pred porodjaj i stari ljudi na samrti prenosili na susedno ostrvo. 

Mediteran klub

петак, 11. август 2017.

КУПАЊЕ СА ОДИСЕЈЕМ

 Аутор: Слађана Ристић

Ако сте се одлучили за крстарење Јонским
морем и острвима не заборавите да понесете
фото апарат али и оштар двоглед (јер заиста је
драгоцен). Откључајте истраживачки дух, одшкрините
врата своје душе. За ово путовање потребан вам је
и један осмех. Бар за почетак. Ослободите се грча са
лица и заборавите булеваре и солитере. Купајте се са
Одисејем и Пенелопом. Осетите стихове из Јонског
мора, поздрав од песникиње Сапфо и то само за
путнике. Ти свежи морски поздрави су поетесино
подсећање да је права љубав пре свега у лепоти Јонског
мора. Плави таласи мора и стихови чувене Сапфо
пратиће вас на крстарењу за срећу.
Дакле, када сте у повратку са Крфа кренули преко
луке Игуменица, или провели један део свог одмора у
лепој Парги (где сам ја боравила а налази се недалеко
од ове луке), не пропустите да цели дан будете један од
путника на броду Нидри Стар и да њиме прокрстарите
бар једну туру до ових острва.
Лепа грчка острва Паксос, Антипаксос, Лефкада,
Итака, Кефалонија, Закинтос и смарагдно плаво море
оставиће вас без даха и дуго ћете носити ту лепоту
у души. Посетиоцима од сензибилитета неће бити
необично да осете антички свет који је овде присутан,
и као да дише, тек толико да се не види. Овим
крстарењем улазите у грчку митологију и схватате
да су ту негде на каменитим острвима
покопани корени наших култура и то
у све једно – природу и живот ових
зелених површина.

Тог дана на броду Нидри Стар било је много
истраживача и занесењака ликом
Одисеја али и песникиње Сапфо. Они
који нису знали да су ова два митска
лика битна за наше мудровање и однос
према лепоти и животу управо
су обогатили своје знање али и
душу. Зато смо кренули до ових
острва из Парге прво аутобусом,
возили се сат времена до луке
Нидри, где смо се укрцали на
брод. Капетан брода нам је
пожелео „калимера“ и кренули
смо са таквим расположењем
као да идемо на крстарење по
Средоземљу.

После неког времена
док сам стајала на командном
мосту испред капетанове кабине,
угледала сам на великој стени
на острву Лефкас (Лефкада),
лепи светионик. Уздизао се својом историјском
отменошћу и за нас документаристе и путописце
као да је позирао. Нико није остао равнодушан
када смо сазнали да је управо са овог светионика
скочила , са беле стене и направила злосретни
скок у вечност песникиња Сапфо која је живела
на Лезбосу.

Легенде кажу а проучавао их је
писац Лоренс Дарел, заљубљеник у Грчку:
На претпоследњој литици, код светионика, налазио
се Аполонов храм и сам скок је износио отприлике
неких седамдесет два метра са дубоко поткопане
стене. Друго веровање каже да је човек могао скочити
са те стене право у Доњи свет. Треће предање говори
да би се човек излечио од љубавних мука и презрене
љубави тиме што би скочио.
Чини се да је и песникиња
Сапфо тако размишљала, али је тај скок није очистио
од љубавног јада, већ напротив. Легенде кажу да су
Аполонови свештеници редовно скакали са стене али
без повреде, јер су их чамци чекали ради опоравка.
Скакачи су понекад имали перје и крила који су
били причвршћени за рамена. Сам скок је називан
катаподисмос.

Из ове легенде преселили смо се у стварност
јер смо правили прву паузу. Наиме, окупали смо
се на једној од чувених плажа Егремни или Порто
Катсики, која је сврстана међу пет најлепших
плажа на свету. 

Смарагдно море и лепота белих
стена оставиле су купаче без даха. Након купања
наставили смо ка острву Кефалонија и убрзо
пристали у месту Фискардо. Ово је једини градић на
острву који није био уништен у великом земљотресу
1953. године. Док смо шетали доком мамио нас
је мирис из тањира, из оближњих ресторанчића,
сувлаки и гирос, али и мириси боровине, босиљка.
Наиме, поред дока се налазе баште – тавернице.
Начичкане једна уз другу препознатљиве су по
зеленим и плавим столицама. Својом топлином и
бојама маме тек пристигле туристе. У марини су
усидрене једрилице и јахте из целог света. У овом
месту као и селима у срцу острва снимљен је филм
„Мандолина капетана Корелија“ са Пенелопом Круз
и Николас Кејџом.

Кефалонија и Итака леже једна уз другу. Кефалонија
је најдуже острво у јонској групи. Канал између Итаке
и Кефалоније широк је око два километра.
Наставили смо морем према Итаки, малом
планинском острву, познатом по Хомеровом јунаку
Одисеју који је ту и живео и био краљ. Острво има
малу површину од сто квадратних километара. Како
се брод приближавао острву изгледало је као да га
управо будимо из првог сна. У ствари имате осећај као
да је време стало јер... становници на Итаки и даље гаје
маслине, држе козе и овце и иду на рибарење. Мирно
живе у чекању.

Тада се отворила увала и као из светлости појавило
се мало место Киони. Киони се налази на северном
делу острва и удаљено је двадесет пет километара од
главног града Ватија. Ово место управо уметницима
може пружити мир који је потребан при стваралачком
чину. Учиниће вам се као да Пенелопа још увек чека
на једном балкону свог Одисеја и тка на разбоју.
Ово је место за све оне који воле тишину, пливање
и природу. Зато има пуно туриста који су усидрили
своје једрилице.
Киони има облик потковице. Кућице се спуштају
од зелених обронака према доку. Вода је мирна. Свуда
од марине нанизане су баште тавернице. На једном
балкону су огромне боце са маслиновим уљем а у
кући галерија са старинским накитом. Добар призор
за разгледницу.

Док сам својим објективом јурила
цветне балконе, спазих лепу кућу и гвоздену капију
са плочицом на којој је писало „Бајронова кућа“. Из
списа сазнах да је чувени песник Бајрон боравио
на грчким острвима где је и скончао, борећи се за
ослобођење Грчке. И док су неки песници говорили
да на Итаки могу видети само козе, Бајрон је толико
обожавао Итаку да је хтео да је купи.
Одмарали смо се на доку и потапали ноге. Неки
су стигли да се окупају. Један мештанин нам је рекао
(кроз осмех), угледавши нас како непрекидно гледамо
у море, умивамо се плавим капима и присећамо се
делова из „Одисеје“, да је Итака острво љубави, чекања
и верности. Ја сам острву дала име Стрпљивост. Зато
сам умила лице Јонским морем. Од тада верујем, да
ће нас срећа послужити једино ако смо вољени, а ми
довољно стрпљиви да гурамо кроз живот. Пенелопа је
двадесет година чекала свог Одисеја. Одисеј је успео
да се врати на своје острво, а Итака је постала симбол
дугог и напорног животног пута. Ову поетичност
о животу следи познати грчки песник Константин
Кавафис у поеми „Итака“.

Носимо из овог малог места сувенире, углавном
разгледнице и бројанице. Испловљавамо према острву
Меганиси. Обилазимо пећину Папаниколис. Улазимо
бродом у пећину. 


Капетан се оглашава сиреном, чак
три пута. У част војника и славне прошлости. Наиме,
пећина је значајна за Грке јер се у њој за време Другог
светског рата скривао мањи део грчких војника у
подморници да би преко ноћи излазили и наносили
велике губитке противницима.

Настављамо крстарење до острва Скорпиос,
власништво богате породице Оназис. Острво је на
први поглед тужно. Унука Атина, једини наследник
ретко га обилази. 


Прекривају га бели насмејани
облаци. Поред приватног дела острва који није
отворен за јавност, са брода се могу видети куће где
је живео са Кристином, кућа његове ћерке, друге жене
Жаклине, куће за послугу. Над једним делом острва
као да се иза највећег брда чује лепи глас оперске
диве Марије Калас, велике Оназисове љубави. Зелено
острво мирише на тугу и љубав. Овде бораве само
људи који га по дужности одржавају, њих тридесетак.

Пролазимо поред Оназисове приватне марине.
Недалеко од ње правимо паузу и купамо се. Већ је
сумрак и крећемо назад за луку Нидри.
Ово је крај нашег крстарења, јер настављамо за
Паргу и правимо истраживачки план за наредне дане:
Обићи остала Јонска острва која дишу венецијанским
стилом, Паксос, Антипаксос, Крф или удаљенији
Закинтос.

А песник Кавафис поручује:“ Кад кренеш на
Итаку, помоли се да ти пут буде дуг, пун пустоловина
и открића... Лестригонци, Киклопи, осорни Посејдон,
Не плаши их се, никад нећеш наћи, такве сабласти,
ако су ти мисли високо, догод велика пустоловина
потреса Дух и Ум. Лестигонци, Киклопи, осорни
Посејдон, Нећеш се сударити с њима, осим ако их
Твоја мисао не гаји у себи, ако их не оживи.“ Полако,
не жури на свом путовању, боље путуј годинама, тако
да најзад, кад стигнеш, будеш стар, не очекујући да те
Итака учини богатијим. Пружила ти је величанствено
путовање и сада више ништа није преостало да
пружи. Ако откријеш да је сиромашна, па, Итака те
неће преварити. Од сада ћеш потпуно схватити шта
значе све људске Итаке.“

четвртак, 11. фебруар 2016.

КЕНТАУРИ ОТЕРАЛИ БОГОВЕ

Спецес је острво на око 80 km ваздушно од Атине и на око 5 километара од обале Пелопонеза и припада Периферији Атике. Брдовито, омање са неколико малих залива са скривеним плажама



Спецес памти још праисторију, а посебно Микенску цивилизацију. Напредовао је под Византијом, Турцима и Млечанима а  назадовао такође под Турцима, и после крсташких похода и напада гусара. Остала је прича о флоти Спецеса и Хидре која се пуних осам година борила са Турцима за независност Грчке. Спецес је сада познат по узгајању винове лозе и маслине, а још више као викенд излетиште Атињана.




На острву живи близу 4.000 становника, готово сви у граду Спецесу, са добро очуваним и лепим старим језгром, уских улица Препуно је таверни, пансиона, дискотека, увек пуних гостију. Забрањена су велика моторна возила (изузев јавног превоза), али зато мотори свих врста лудују улицама. Запамћен је момак на мотору који носи кану на глави, држећи га једном руком док другом самоуверено вози.



Спецес је некада био прекривен боровима и повремено га је посећивао лично бог Посејдон. Кажу да су га богови напустили 70-тих година прошлог века када је у њему преовладала размажена атинска младеж јурећи по целу ноћ на моторима, као савремени кентаури на два точка. Остала је легенда да је последње њихово дело било то што су зачарали Дијану Фар Луис, америчку  новинарску која је ту дошла 1963, са намером да остане недељу дана, али је остала два месеца и долазила наредних седам година да би се ту удала и постала стални становник острва. Написала је и објавила много чланака и две књиге о грчкој кухињи, са рецептима,  анегдотама, историји и традицији Грчке.


Гости обилазе кућу Ласкарине Бубулине, најпознатијег становника острва. Ова вешта пословна жена своје трговачке бродове за време револиције је претворила у ратне и водила их у битке. Једина је жена у историји Грчке која је послата  адмирал, а убијена је 1825. године - од стране мушкарца – острвљанина.

Друга атракција је кућа Сотириоса Анаргироса који је, као и многи Грци, отишао у САД сиромашан и вратио се као милионер. Изградио је и луксузни хотел Посејдон и основао елитну школу са енглеском дисциплином, организовао пошумљавање  острва да замени борове посечене за огрев и јарболе. Током 1950-их, најславнији професор школе, Џон Фаулес написао је бестселер The Magus и тако поставио  Спецес у књижевни центар.
 


Атракција су и биоскопи на отвореном са „шпагети вестернима и класичним  еповима из Грчке прошлости. На отвореном су и скулптуре маштовитих животињама и виђених острвљана од Натае, познатог атинског скулптора који је направио на Спецесу викендицу. Мада има 80. година он и даље ствара од пронађених предмета као што су ланци, грабуље, алати...
 

Острво има више малих увала порубљених камењем и са ситним песком. На Агии Анаргири, највећој плажи на острву, можете пливати у великој пећини у којој су се жене и деца скривала за време рата са Турцима, док су лукави острвљани стављали бројне фесове на биљке дуж мора и тако држали нападаче на одстојању.


Запрежна кола су романтичнa и популарнa али неки коњи нису баш дресирани, поготову не за децу.



Атински Центар лети организује вечери поезије, а друге суботе у септембру острво обележава победу над Турцима ватрометом и дизањем у ваздух „турског“ брода, саграђеног за ту прилику.

 Миливој Анђелковић



петак, 01. мај 2015.

ОСТРВО ДОКОС – МЕСТО ПОСЕЈДОНОВОГ БЕСА И НАЈСТАРИЈЕГ БРОДОЛОМА У ИСТОРИЈИ


 Докос је оточић између острва Хидре и обале Ермиони на Пелопонезу. 


Планинско и прилично каменито, са оскудним изворима воде и највећом висином од 308 метара. 


Има око 50 сталних становника, сточара и рибара, али и многобројне посетиоце, већином натуристе који долазе овде да уживају у слободном камповању на северним обалама острва.



Према археолошким налазима, острво је било насељено још у 5. миленијуму пре нове ере (неолит), али  се развило у 3. миленијуму пре нове ере, захваљујући  развоју пловидбе. Током микенских времена тамо су основана и развијена насеља на местима "Ледеза" и "Комени Мите". Од архаичних времена и током антике острво се зове Аперопиа. Било је стратешка тачка од великог значаја јер контролише улаз у залив што  потврђују рушевине византијских двораца који је касније користили и Млечани

Током грчке револуције 1821. флота Хидре користила је острвце као сигурну зимску луку.
На брду Кастро на источном крају острва је повећи зид који је затварао већи број зграда од којих је базилика била монументална. 
 
Имао је добро заштићену луку, више цистерни за воду, поплочан пут чији се остаци још виде. 
 Две данашњи капеле су изграђене на темељима ранијих

Године 1970. у подручју око Докоса пронађен је најстарија бродолом на свету, из друге половине трећег миленијума пре нове ере

Локална легенда каже да се моћни грчки бог мора, Посејдон, борио са богињом Атином чији ће бити град Атина. 
Изгубио је, наљутио се и Атињанима створио само изворе слане воде. Враћајући се у своју кристалну палату на дну мора у бесу је изазвао невиђену буру у којој је страдао трговачки брод на домак Докоса.

Откривено је много грнчарије на дубини од 20 метара- товар трговачког брода – као што су посуде разних врста, лампе и други предмети свакодневне употребе која је сада у посебном простору Музеја Спетсес. Овај налаз је један од  највреднијих доказа о праисторијској навигацији и развоју поморске трговине, о нивоу технологије у бронзаном добу и о економији и трговини у Егеју крајем 3. миленијума пре нове ере.

Данас је Докос познат по предивном заливу за сидрење јахти, пливање и роњење. 

Приредио

Миливој Анђелковић

среда, 01. април 2015.

ХИДРА - ОСТРВО КОЈЕ ЛЕЧИ ДЕПРЕСИЈУ



Хидра или Идра (грч. Ύδρα) је острво у Егејском мору, јужно од Атине (око 70 km ваздушно). 

Најближе копно је Пелопонез, на око 10 километара. Острво је брдовито, слабо разуђене обале са неколико малих залива са скривеним плажама. Највеће насеље на острву је истоимени градић Хидра на северној страни.




У митологији је позната Хидра, водена неман, са девет змијских глава и отровним  задахом. Али острво није по њој добило име већ по гусарском називу за острво са водом. На њиховим картама писало је „хидреа“, што на старогрчком значи вода, као ознака да се ту, где има мало становника и нема војске, може безбедно снабдети водом. Острво је било насељено већ у доба праисторије, а захваљујући добром положају било је „учесник“ свих важних догађаја. После пада Византије острвом владају Млечани, а од 16. века Турци када је острво имало аутономију, што је очувало економску моћ месног становништва.



Касније су се многи иселили, тако да на Хидри и острву Докос живи близу 3.000 становника, већина у граду Хидри. То је очуван градић са лепим старим језгром, уским и кривудавим каменим улицама, на брду на крају залива. 

Град се може обићи на магарцу или шетајући каменим стазама, као и цело острво, јер је потпуно забрањена употреба моторних возила.




Пољопривреда и поморство су традиционална занимања острвског становништва, поготово узгајање винове лозе и маслине. Данас је оно познато по викенд туризму, па је препуно таверни, пансиона, дискотека...   

Старо језгро града је испреплетано уским улицама и врло је живо . На острву се налази шест православних манастира, на брду са погледом на луку налазе се и два најважнија манастира Протифитис Илиас који је основан у 10.веку и манастир Агија Ефпракиа.



Велики број такси чамаца возе од плаже до плаже. Најпознатије су Мандраки, Каминиа, Влихос и Молос, до њих се може стићи само чамцима. Марине су пренатрпане јахтама и једрилицама, а такси-чамци као на тркама јуре по муштерије. Има много мачака које вребају непажљиво одложену храну.

Једна од атракција је маскота острва – пеликан који се самоуверено шепури градским тргом и чека рибаре да се врате са уловом како би добио своје следовање.





Почетком 60-их година прошлог века на Хидри је купио кућу канадски фолк и рок песник Леонард Коен.





Погођен депресијом, преселио се на ово острво, написао књигу поезије и два романа, и, што је најважније, превазишао депресију.

"Као птица на жици

као пијанац у цркви

покушао сам на свој начин да будем слободан"

пева у песми Bird on the Wire, написаној на Хидри.  


Ако сте лоше воље, и депресивни сте, ако вам се смучила бука аутомобила и  недостаје вам сунце а волите мирис мора – Хидра је острво ваших снова.



СВЕ О ХИДРИ наћи ћете овде, на сајту Александра Манића:

 

А ово је званичан сајт острва:




Приредио

Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/

понедељак, 29. децембар 2014.

ПОРОС – ОСТРВО ОЦА ЉУБАВИ



Порос је острво 50ак км од Атине, на свега 200 m од обале Пелопонеза. 



 
Брдовито је и веома плодно па је добро обрађено и густо насељено. Очуване су велике шуме борова па Порос није оголео као већина острва Грчке. Обала је разуђена, са много малих залива и плажа. Велико је око 9 километара у дужину и ширину, а највиши врх има 358 метара.
 

Највеће насеље је истоимени градић Порос на јужној страни острва. У њему живи већина од око 4.000 становника који се баве поморством и узгајањем маслина и  винове лозе. То је очуван градић са лепим старим језгром, смештен на брду на крају залива којим доминира неоклисицистичка кула са сатом.
 
На крају града на северозападу су објекти грчке морнарице. Викендом га посећују Атињани, па је много таверни, пансиона, продавница и дискотека.



Острво је било насељено још у праисторији, развило се у доба Микене. Историјски је везано за Атину. Потом је било у саставу Византије, Турака, повремено Венеције,  често изложено нападима гусара.



Порос (Богатство) је по митологији син богиње Метиде – Мудрости, која је била међу првим женама врховног бога Зевса. Када је загосподарио светом Зевс је прогутао Метиду да буде у њему и да га стално саветује шта је добро, а шта зло. Када су богови приредили велику гозбу поводом рођења Афродите Порос се напио нектара и заспао. То је искористила Пенија, богиња сиромаштва и беде која посебно бди над занатлијама и уметницима да стварају велика дела, сјединила се са њим и из те везе рођен је бог љубави – Ерос.




Љубав је, значи, унук Мудрости и син Богатства и Беде која подстиче на велика дела.



Иза насеља Синикисмос стаза пролази кроз густу борову шуму до цркве посвећене Девици Марији и Палатио са рушевинама древног храма посвећеном Посејдону. 
 



У грчкој митологији Посејдон је бог мора, земљотреса и коња. 



Када је био добре воље Посејдон би стварао нова острва и море би било мирно, а када је био лоше воље, уз помоћ свог трозупца, подстицао је земљотресе, потапања бродова и дављења. Живео је у палати на дну мора која је направљена од корала и дијаманата. Имао је много деце са много жена, како са богињама тако и са смртним женама. Једно од његове деце је и Пегаз, крилати коњ који је живео на Хеликону, месту где су обитавале музе.



Посејдонов храм је саграђен 520. године пре нове ере у дорско-јонском стилу и имао важну улогу у прошлости. У њему је нашао заштиту чувени говорник Демостен када га је прогонио Филип, македонски краљ.



У градићу је и Музеј, а лети се одржавају бесплатне школе сликања, израде мозаика и таписерија и играња. На дан 24. јуна скоковима кроз ватре слави се Свети Јован, а првих 10 дана јула су велике прославе посвећене морнарици. 



 


Сајт представљања острва http://www.poros.com.gr/today/

Приредио

Миливој Анђелковић